Somewhere over the rainbow~

Nisu se ni od čega suzdržavali.. osim reči ljubavi koje ona nije mogla da izgovori, a on to nije osećao..

Živim za dan kada ćeš da shvatiš koliko ja tebi značim.
Živim za onaj momenat kada ćeš da me pogledaš u oči, i onako stidljivo, kroz smiješak da mi kažeš: "Volim te!"
Samo se nadam... Nadam se da neću morati dugo da čekam, druže.
Čekanje me umara.

Možda ćeš jednom vrištati moje ime, ali se bojim da neću čuti.
Požuri.

Volim ga.

Sad. Uvijek.
Zauvijek.

"Zašto si ovde?" Nadao sam se odgovoru koji će povlađivati mom poprilično izraženom egu.
"Da te vidim kako patiš"
"Šta?"
"Zavidim ti."
Zaboravite na duševnu poremećenost: žrtva od opekotina ne može da sedi i čeka nekoga ko kaže da zavidi na njenim mukama. Probijao sam se kroz svoju anestetsku maglu da bih izbio na površinu s besnim napadom koji mi se nakupio. Ne sećam se šta sam tačno rekao, ali sigurno nije bilo prijatno.
Kada je shvatila koliko su me njene reči uvredile, pokušala je da mi objasni. "Zavidim na svakoj patnji, jer je patnja neophodna da bi se postigla duhovna lepota. Ona približava biće Hristu. Oni koji pate jesi izabranici božiji."
"Zašto, onda, lepo ne uđeš u vatru", izvalih, "pa da vidiš kako ćeš da budeš lepa?"
"Suviše sam slaba", odgovorila je, očigledno ne primećujući moj sarkazam. "Ne bojim se samo plamenova, nego i da ću da umrem pre nego što se završi moja patnja."

---

Ostatak moje priče je nebitan. Godine su mi prošle tako što sam davala  srca, ali sve donedavno nisam mogla da zamislim kraj svog ispaštanja, jer sam oduvek znala da nikad neću moći da dam svoje poslednje srce dok se ne sretnemo opet.

"Ljubav je jaka kao smrt, jaka je kao pakao.
Smrt rastavlja dušu od tela,
Ali ljubav rastavlja sve stvari od duše..."