Dovoljna je samo jedna laž, da bi sve istine bile sumnjive.
Slomili su me. Po ko zna koji put. Opet sam posustala. I opet im dozvolila... Zaista, nemam snage više.
Pa gdje će im duša? Zar ne znaju kada je dosta? Pravi drugovi, kažete?
Svako laže i petlja kako njemu paše. Najgore od svega je to što ja njima VJERUJEM, jer ih volim. Volim i poštujem. I uvijek kažem: "Oni? Ma neeeee... Oni su vrijedni života!", ali zato se na kraju ispostavi da ih ja uopšte ne poznajem. Da svako nosi masku na svom licu. Čemu to?
Naivna sam ja. Jedna od onih koji lako zavole čovjeka. Jedna od onih koji misle da, ako ja to NIKADA nikome ne bih uradila, da taj neko drugi to neće meni da uradi.
Zavaravam samu sebe.
Život je drama u kojoj svaki čovjek ima svoju ulogu. Problem je što je mnogo više loših uloga od onih pravih, dobrih.
Ja nikako da naučim. Nikako da svoje srce sačuvam od razočarenja i boli. Taman kad pomislim koliko sam srećna, koliko mi je divno u životu, pojavi se neko ko mi razori moj svijet.
Zar su ljudi toliko je*eno ljubomorni?
Znam da se sve dešava sa nekim razlogom. Ali nekada se pitam...
Koji je to razlog?
Nisam ono što o meni kažu tvoje reči. Ja nisam ni onaj od juče, sad sam neko treći.
