Somewhere over the rainbow~

Here we go again...

— Autor dimka @ 18:30
Ne mogu da se sjetim gdje sam ovo našla, ali zaista, divno je... Mnogo se pronalazim u ovom tekstu. :)


Ja sam od onih što najviše ćute
kad najviše pričaju;
od onih , koje nećeš shvatiti,
misleći da ih shvataš.
Od onih ljubitelja snova o dalekim,
najdražim gradovima i obalama reka .
Ja sam od onih bezbroj ali…

Ja sam od onih prefinjenih,
što vole mnogo da psuju;
od onih predobrih,
koji postaju ohola zlopamtila kad ih rane.
Od onih, što po njihovom biću lebde
i beli i tamni oblaci.
Ja sam davljenik što se ,
samo za svoju ruku hvata.

Ja sam od onih,
što otćute svoje najdublje istine,
da im ne bi narušili mir
ili ukrali dušu…
Ali ja sam i ono dete,
izgubljeno na putu
što vapi mnogo ljubavi.

Ja sam od onih ,
što ti nikada neće otvoreno reći,
kuda plovi odjek njihovih misli,
a biće tužni , ako ih ne shvatiš.
Od onih , što vole osetiti
one prelepe treptaje,
u vazduhu i sebi ;
od onih ružnih spolja
sa skrivenim unutrašnjim biserima .

Ja sam od onih ,
što dodiruju horizont
i onih što dišu , pod vodom i zemljom.
Od onih, kojima grom i grad ne mogu ništa,
ali ih suza , ubiti može.

Ja sam od onih,
što se ceo život igraju,
jer znaju da bez igre ne postoji ništa.
Od onih , što misle da je reč ljubav ,
predugo u upotrebi i prazna,
a nisu otkrili drugu reč.
Ja sam neuspeli, mladi lingvističar.

Ja sam od onih ,
što izvesne stvari prećutkuju,
da ih ne bi pokrali,
a ipak vole da ih “kradu”.
Od onih ,
što su čvrsto nogama na zemlji
i tako divno odlepljeni od njene tvrde kore,
negde između sumraka i svitanja;
od onih što čeznu za vašim očima,
a uplaše se sebe,
kad ih u njima vide.

Ja sam od onih,
nisam od ovih
i nisam ovde,
jer ne volim crne krugove
koji postaju sve crni.

Nema veće slasti nego biti zarobljen obručem njegovih ruku~

— Autor dimka @ 16:50

Ima dana kada želim da mu kažem da je neviđeni kreten, idiot. Zašto? Jer me pušta da ja patim i da čeeekam, i čekaaam i čekaaam. Čekanje mi dosadi. Ne mogu ja više tako. On vam je jedan on onih koji, znate, drže do svoje "reputacije". A mene, eto, to najviše nervira. Ajd' da ja tražim mnogo, pa se ne bih bunila. Ali ja tražim naaaaaajmanji djelić njegovog vremena samo da mogu da mu pokažem koliko ga volim...

Ali zato, dragi moji, danas je bio jedan on mojih najsrećnijih dana.
Osjećala sam se bezuslovno srećno. Ispunjeno. Voljeno. On mi je prišao tako tiho, bez pitanja i moj dan obojio paletom predivnih boja.
Stvarao mi je jednu od onih ludih aritmija, dok mi je poklanjao svoje šašave, prelijepe osmijehe.
S njim bih mogla šutjeti dovijeka.
I riječi postaju bespotrebne, jer su slabe da kažu bilo šta.
Nekada mi se čini da se ponašamo kao neki stari, bračni par dok pričamo i smijemo se kao da se znamo cijeli život, a ne samo... Pola godine.
Iznenada postoji neko s kim mogu baš lijepo da šutim, i za divno čudo, prija mi.
Šutjeti se može samo s nekim posebnim.

A ljudi, oni baš i ne znaju da šute.





"Da sve drugo propadne, a on ostane, i dalje bih nastavila biti; a da sve drugo ostane, a njega više ne bude, svemir bi se pretvorio u silna neznanca."

Powered by blog.rs