Nema veće slasti nego biti zarobljen obručem njegovih ruku~
Ima dana kada želim da mu kažem da je neviđeni kreten, idiot. Zašto? Jer me pušta da ja patim i da čeeekam, i čekaaam i čekaaam. Čekanje mi dosadi. Ne mogu ja više tako. On vam je jedan on onih koji, znate, drže do svoje "reputacije". A mene, eto, to najviše nervira. Ajd' da ja tražim mnogo, pa se ne bih bunila. Ali ja tražim naaaaaajmanji djelić njegovog vremena samo da mogu da mu pokažem koliko ga volim...
Ali zato, dragi moji, danas je bio jedan on mojih najsrećnijih dana.
Osjećala sam se bezuslovno srećno. Ispunjeno. Voljeno. On mi je prišao
tako tiho, bez pitanja i moj dan obojio paletom predivnih boja.
Stvarao mi je jednu od onih ludih aritmija, dok mi je poklanjao svoje šašave, prelijepe osmijehe.
S njim bih mogla šutjeti dovijeka.
I riječi postaju bespotrebne, jer su slabe da kažu bilo šta.
Nekada mi se čini da se ponašamo kao neki stari, bračni par dok pričamo i smijemo se kao da se znamo cijeli život, a ne samo... Pola godine.
Iznenada postoji neko s kim mogu baš lijepo da šutim, i za divno čudo, prija mi.
Šutjeti se može samo s nekim posebnim.
A ljudi, oni baš i ne znaju da šute.
"Da sve drugo propadne, a on ostane, i dalje bih nastavila biti; a da sve drugo ostane, a njega više ne bude, svemir bi se pretvorio u silna neznanca."
