Somewhere over the rainbow~

‎

Slomili su me. Po ko zna koji put. Opet sam posustala. I opet im dozvolila... Zaista, nemam snage više.
Pa gdje će im duša? Zar ne znaju kada je dosta? Pravi drugovi, kažete?
Svako laže i petlja kako njemu paše. Najgore od svega je to što ja njima VJERUJEM, jer ih volim. Volim i poštujem. I uvijek kažem: "Oni? Ma neeeee... Oni su vrijedni života!", ali zato se na kraju ispostavi da ih ja uopšte ne poznajem. Da svako nosi masku na svom licu. Čemu to?
Naivna sam ja. Jedna od onih koji lako zavole čovjeka. Jedna od onih koji misle da, ako ja to NIKADA nikome ne bih uradila, da taj neko drugi to neće meni da uradi.
Zavaravam samu sebe.
Život je drama u kojoj svaki čovjek ima svoju ulogu. Problem je što je mnogo više loših uloga od onih pravih, dobrih.

Ja nikako da naučim. Nikako da svoje srce sačuvam od razočarenja i boli. Taman kad pomislim koliko sam srećna, koliko mi je divno u životu, pojavi se neko ko mi razori moj svijet.
Zar su ljudi toliko je*eno ljubomorni?

Znam da se sve dešava sa nekim razlogom. Ali nekada se pitam...
Koji je to razlog?

---

Nisam ono što o meni kažu tvoje reči. Ja nisam ni onaj od juče, sad sam neko treći.

 

Ne mogu da se sjetim gdje sam ovo našla, ali zaista, divno je... Mnogo se pronalazim u ovom tekstu. :)


Ja sam od onih što najviše ćute

Ima dana kada želim da mu kažem da je neviđeni kreten, idiot. Zašto? Jer me pušta da ja patim i da čeeekam, i čekaaam i čekaaam. Čekanje mi dosadi. Ne mogu ja više tako. On vam je jedan on onih koji, znate, drže do svoje "reputacije". A mene, eto, to najviše nervira. Ajd' da ja tražim mnogo, pa se ne bih bunila. Ali ja tražim naaaaaajmanji djelić njegovog vremena samo da mogu da mu pokažem koliko ga volim...

Ali zato, dragi moji, danas je bio jedan on mojih najsrećnijih dana.
Osjećala sam se bezuslovno srećno. Ispunjeno. Voljeno. On mi je prišao tako tiho, bez pitanja i moj dan obojio paletom predivnih boja.
Stvarao mi je jednu od onih ludih aritmija, dok mi je poklanjao svoje šašave, prelijepe osmijehe.
S njim bih mogla šutjeti dovijeka.
I riječi postaju bespotrebne, jer su slabe da kažu bilo šta.
Nekada mi se čini da se ponašamo kao neki stari, bračni par dok pričamo i smijemo se kao da se znamo cijeli život, a ne samo... Pola godine.
Iznenada postoji neko s kim mogu baš lijepo da šutim, i za divno čudo, prija mi.
Šutjeti se može samo s nekim posebnim.

A ljudi, oni baš i ne znaju da šute.

---

"Da sve drugo propadne, a on ostane, i dalje bih nastavila biti; a da sve drugo ostane, a njega više ne bude, svemir bi se pretvorio u silna neznanca."

Zaista, često mi govore: "Promijenila si se mnogo." E, pa, stvari su drugačije ove godine. Sve što je nekada bilo važno, više nije u mojim očima. Istina je da sam odrasla. :) Naučila sam da je moje mišljenje jednako bitno kao i tvoje. Da čovjek, bez obzira na sve, ne može uvijek biti srećan...
Naučila sam.. da prihvatim stvarnost.

Iskreno, dosta toga zadržavam u sebi. Svu bol, tugu. Osmijehom pokrivam strah. Ponosom slabost. Iako ne bi trebalo. Kada sam nervozna, ne volim da pričam sa drugima. Nastojim da se držim podalje od ljudi. Ali, eto, ja kao da sam prokleta. Trebam njega. A, opet, on se slučajno nađe, baš u tom trenutku, u zagrljaju neke od svojih prijateljica. I to me slomi još više. Bez obzira koliko se drugi brinu, pitaju šta mi je, odgovor mi je uvijek isti: "Ma pusti me, nije mi ništa, dobro sam", pa i onda kad to ne bude istina...
Kažu da je ponos ipak najveća udaljenost koja može stajati između dvoje ljudi. Kažeš da ti ne značim mnogo, da ti ne možeš da voliš. Inatiš se druže, a?
Ti, dragi moj, iako ne želiš da priznaš...

Oči te izdaju.

U životu uvijek se gube i nalazi razne stvari, to je valjda normalno. Nikako ne smijemo izgubiti vjeru jer ako izgubimo vjeru to je kao da smo izgubili sami sebe. Vjerujem, znači postojim i to svjedočim.